Светле слике Драгутина Илића

Сажетак

У раду састављеном од два засебна чланка испитују се најважнија поетичка обележја и рецепција светлих слика Драгутина Илића, који је грађу за ову врсту текстова црпао, углавном, из новозаветних прича и српске историје везане за период ослобађања од турске власти почетком деветнаестог века. У првом чланку истраживање је усмерено на светле слике из првих дана хришћанства, а у другом, који ће бити штампан као посебна целина, на светле слике из српске борбе за крст часни, односно из првих дана слободе. Ова дела је Илић објављивао у периодици и књигама крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Анализа светлих слика и из ње проистекли увиди засновани су књижевноисторијски, књижевнотеоријски и компаратистички. Показало се да је основна повезница овог жанра код Драгутина Илића идеолошка, будући да је читаоцима кроз светле слике представио својеврсни животни образац утемељен у вери, страдању и жртви, а потчињен високим етичким и хришћанским начелима и традиционално цењеним врлинама. Захтевној религиозно-књижевној грађи од које полази у стварању новозаветних светлих слика Илић приступа опрезно, свестан њеног значаја и значења, што повремено има за последицу недовољну психолошку уверљивост ликова или композициону некохерентност или пренаглашену поуку или све троје истовремено. Хумор и иронија типични за бројна Илићева дела потпуно изостају у светлим сликама из првих дана хришћанства. Посебан квалитет овој прози даје продубљенa психолошкa карактеризацијa одређених ликова. Оновремена критика је посве различито просуђивала Илићеве светле слике. Данашњем изучаваоцу овај део Илићевог опуса пружа обиље материјала и омогућава разноврсне приступе: од компаратистичког испитивања слично заснованих текстова у европској књижевности, преко анализе интертекстуалности, хетеропредставе и аутопредставе до функционисања фантастичног и тако даље.