О НАМА

Књижевна историја покренута је 1968. године као часопис цетињског издавачког предузећа „Ободˮ а касније и ИП „Вук Караџићˮ. Покретач и њен први главни уредник био је Александар Петров, а потом Јован Деретић. Часопис се све време ослањао на сарадњу сарадника са научноистраживачких пројеката Института за књижевност и уметност. Од 1991. године Књижевна историја постаје гласило Института, а за њеног главног уредника постављен је Душан Иванић који наставља препознатљиву књижевнотеоријску и књижевноисторијску оријентацију часописа. Доласком Миодрага Матицког на место главног уредника 2001. године Књижевна историја концепцијски се отвара и за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и научне чланке. У наредним годинама часопис је уређивао редовни професор са Филолошког факултета др Тихомир Брајовић, док се данас на месту главног и одговорног уредника налази научни саветник, др Бојан Јовић. 

Књижевна историја данас представља један од водећих научних часописа у Србији, отворен за све ауторе/ауторке из земље, региона и иностранства, чији радови пролазе пажљиво разрађен систем уредничког и анонимног рецензентског читања. На овај начин међународна редакција часописа настоји да у сваком новом броју подигне квалитет објављених чланака и успостави прецизне критеријуме и висок стандард академског писања и научног истраживања.

С намером да и даље унапређује квалитет понуђених текстова и прилога, уредништво Књижевне историје је, уз већ устаљене, делом обновљене рубрике (Студије, огледи, прилози; Појмовник; Оцене, прикази, белешке), осмислило и нове рубрике у оквиру којих ће посебна пажња бити поклоњена објављивању тематских блокова и проблемских текстова. Читање традиције и Наслеђе модернизма намењени су савременим увидима у литерарно наслеђе претходних столећа, односно рекапитулацији књижевно разуђеног и на неки начин још увек „живог“ двадесетог века, док ће у Контекстима бити штампани одабрани радови компаративног, интеркултуролошког и мултимедијалног приступа. Одељак под називом У средишту резервисан је за научну расправу о питањима и проблемима од нарочитог значаја за научну, али и ширу културну јавност.

Часопис излази три пута годишње, али Редакција прима текстове током целе године. 

 

ИНДЕКСИРАЊЕ И АРХИВИРАЊЕ

 

 

 

 

 

    

   

   

 

Године 2015. Књижевна историја увршћена је на међународну ERIH PLUS листу (European Reference Index for the Humanities and Social Sciences), а то, уз задовољство због досад постигнутог, истовремено налаже и поштовање нових, захтевнијих стандарда у процесу уређивања, припреме и самог публиковања. По категоризацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије носи категорију 'национални часопис међународног значаја (М23)'. Објављивањe најмање трећине текстова на другим националним језицима је само један, истина, посебно значајан од њих. Часопис се архивира и у Дигиталној репозиторијуму Народне библиотеке Србије, MLA и CEEOL-у. Италијанска агенција за евалуацију универзитета и истраживачких института ANVUR категоризовала је Књижевну историју као часопис А категорије. Међународни комитет слависта је на својој Референтној листи славистичких часописа категоризовао Књижевну историју као часопис I категорије. Радови објављени у Књижевној историји се архивирају у Репозиторијуму научних часописа у отвореном приступу DOAJ. 

 Према Категоризацији српских научних часописа из области хуманистичких наука од 2021. године, часопис Књижевна историја спада у категорију М23.

 

 

ПРОЦЕС РЕЦЕНЗИЈЕ

Овај часопис користи двоструко слепу рецензију.

Достављени рукописи подлежу процесу рецензије од стране два анонимна рецензента. Сврха рецензије је да помогне уреднику да одлучи да ли рукопис треба прихватити или не, као и да побољша квалитет рукописа кроз комуникацију са њиховим ауторима. 
Рецензент мора да заврши рецензију у року од две недеље од дана пријема рукописа. Ако је спречен да заврши свој посао у остављеном року, рецензент мора без одлагања да обавести Редакцију. Редакција Књижевне историје не пружа никакву накнаду за рецензирање радова. Избор рецензената је према нахођењу уредника. Рецензенти морају имати релевантна знања о предметној области рукописа и не смеју бити из институције аутора. Такође, не би требало да су коаутори заједничких публикација са било којим од аутора рукописа. Редакција обезбеђује контролу квалитета рецензије. У случају да аутори имају озбиљне и основане примедбе на рецензију, уредништво ће проверити да ли је рецензија објективна и да ли испуњава академске стандарде. У случају сумње у објективност или квалитет рецензије, уредник ће тражити мишљење трећег рецензента.

Иако у академској заједници има различитих мишљења о институцији „анонимних рецензијаˮ, редакција Књижевне историје верује да стручно анонимно рецензирање битно доприноси побољшању квалитета научних радова и стога захваљујемо свим досадашњим и будућим рецензентима на уложеном труду и напору.

Да бисмо и у будућности одржали принцип анонимности и висок стандард рецензирања молимо рецензенте да о теми и раду који оцењују не говоре са другим сарадницима, колегама или ауторима, да своја образложења (било позитивна или негативна) пажљиво поткрепе прецизним аргументима, и на крају, да поштују договорене рокове или да нам благовремено јаве и затраже продужење рока за оцену рада.

У оквиру рецензирања научних радова, постоји неколико изузетно важних аспеката квалитета и стога молимо рецензенте да на њих обрате посебну пажњу.

Структура рада — Поред елемената које сваки рад мора да има (апстракт, кључне речи, резиме, литература, извори...), веома је важно да ти елементи буду у складу са насловом рада, као и да унутрашња организација текста и аргументација буду конзистентне и у вези са дефинисаним проблемом или темом. Поред тога, веома је важно да од самог почетка у апстракту буду јасно дефинисани основно тежиште и циљеви рада.

Релевантност теме — Тема рада требало би да буде научно релевантна, актуелна, проблемски или синтетички формулисана, односно да понуди нова читања постојеће књижевне грађе или откриће нове.

Научна релевантност проблема — Истраживање проблема/тема дефинисаних у апстракту рада требало би да допринесе не само обогаћивању знања о одређеној књижевној појави, назначеној у наслову рада, већ и да понуди моделе тумачења који могу послужити као основа за научна истраживања у другим тематским подручјима, или померити границе у разумевању и примени досадашњих теоријско-методолошких парадигми.

Релевантност коришћене литературе — Веома је важно да сваки рад буде утемељен на релевантној научној литератури, без обзира на годину њеног објављивања будући да на основу коришћене литературе аутор/ауторка показује и у којој мери познаје тренутно стање и резултате у области о којој пише. Стога молимо рецензенте да у својим образложењима, тамо где је потребно, предложе литературу и изворе које аутор/ауторка нису укључили у рад а који би побољшали квалитет рада или указали на актуелност и иновативност теме.

Одговорности рецензента: Два рецензента ће доставити уреднику добро аргументовану и непристрасну процену научне вредности рукописа до одређеног рока. Рецензенти процењују рукопис како би потврдили да ли је у складу са профилом часописа, валидношћу теме која се истражује и примењеним методама, оригиналношћу информација и података представљених у рукопису, као и да ли је на одговарајући начин представљен у читљивом академском стилу. Рецензенти морају обавестити уредника о било каквом кршењу етичких стандарда од стране аутора или било каквом сазнању о томе. Рецензенти треба да забележе све објављене радове које аутори нису цитирали, а који се могу показати релевантним за дело. Рецензенти морају да обавесте уредника о суштинским сличностима између рецензираног рукописа и било ког другог разматраног, објављеног или рецензираног за објављивање у било ком другом часопису. Рецензенти такође морају упозорити уредника ако се исти рукопис преда у више часописа у исто време.

 

ПОЛИТИКА ОТВОРЕНОГ ПРИСТУПА

Књижевна историја је часопис са отвореним приступом и сви његови чланци се могу бесплатно преузети и користити у складу са лиценцом објављеном испод сваког објављеног чланка. Овај часопис пружа непосредни отворени приступ свом садржају и сви научни резултати су јавно доступни јавности чиме се подржава већа глобална размена знања. Књижевна историја подстиче читаоце, ауторе и библиотекаре да читају, преузимају, копирају, дистрибуирају, штампају, претражују или повезују до пуних текстова својих чланака и омогућава широј читалачкој публици да их користи у научне сврхе. Часопис не наплаћује никакве накнаде приликом пријављивања, прегледа и читања чланака.