Мотив метајезика у роману Привиђења из сенке Мансуре Изудин

Сажетак

Преиспитивање језика и његових бројних улога, манифестација и начина на које се може перцепирати представља један од заступљенијих мотива у метафикцијском и експерименталном роману Привиђења из сенке (ар. ’Aẖyilat al-ẓill) египатске књижевнице млађе генерације Мансуре Изудин (1976). Овај роман, први пут објављен на арапском 2017. године, док се српски превод појавио 2019. у издању Геопоетике, поседује све одлике савременог арапског експерименталног прозног стваралаштва, где метајезичка размишљања представљају једну од најзначајнијих карактеристика. Овај рад бави се мотивом језика у две његове најупечатљивије реализације у роману. То су језик као метајезик књижевности, где ауторка промишља сâм чин писања и стваралаштва и књижевноуметничке језичке употребе, као и метајезик као лично језичко искуство, као материјал од кога је саздано сећање, где се Изудинова највише бави односом језика и идентитета. У анализи смо се ослањали на општа теоријска промишљања о метафикцији и метајезику – Во, Федерман, Хачен (Waugh, Federman, Hutcheon), као и на најрелевантнија књижевна арабистичка проучавања метафикцијског модернистичког и постмодернистичког стваралаштва у арапској књижевности Мусавија и Кајанија (Musawi, Caiani), при чему смо на најкарактеристичнијим примерима из романа приказали врло специфичне и оригиналне ауторкине уметничке поступке претварања метајезика у један од централних мотива тог метафикцијског романа. Анализа одабраних примерa указујe на то да је Мансура Изудин обе манифестације мотива метајезика посматрала како из епистемолошке, тако и онтолошке перспективе јер се бавила снагом, потенцијалом, смислом и дометима језика у књижевности и личном језичком искуству.