Од Исака до Исуса: архетип (не)прихватања жртве

Сажетак

Полазиште рада представља разматрање повезаности библијских наратива о жртвовању Исака и Исусовом страдању од раног хришћанства до данас, кроз успостављање значењских паралела и осврт на репрезентативне ликовне представе: од двадесетовековне слике Марка Шагала „Жртвовање Исака“, преко мозаика у јерусалимској Цркви Светог гроба и средњовековних представа Аврамовог наручја, до древне синајске иконе Христа Пантократора. Тежиште рада је, међутим, посвећено разликама, уместо до сада претежно разматраним аналогијама између два најдраматичнија догађаја у Библији.
Прича о Аврамовом жртвовању Исака сагледава се и тумачи из дубинско-психолошког угла, односно из јунговске перспективе, полазећи од става да је у основи наратива о Исаку, а потом и приче о Исусовом страдању, архетип жртве који се развија од Старог до Новог завета, чему је у раду посвећена посебна пажња. Показује се да је за интерпретацију изузетно значајан контекст, односно догађаји који су претходили Божјем захтеву да Аврам на жртву принесе Исака, а тичу се прворођеног Аврамовог сина Исмаила и очевог односа према њему.
Истраживање се ослања на студију Карла Густава Јунга „Одговор на Јова“, пре свега у домену сагледавања одлика старозаветног Бога који се први пут открио управо Авраму, да би анализа потом била усредсређена на Аврамову природу и позицију у оквиру породице, а затим и на Исаков допринос развоју архетипа жртве, који ће свој пуни израз достићи у Исусовом страдању и резултирати преласком са старозаветне „религије Оца“ на новозаветну „религију Сина“.