Идентитетске минијатуре Мартина Кукчина скривене у његовим путописима по Балкану

Сажетак

Мартин Кукучин, или Матеј Бенцур, како му је било грађанско име, родио се 1860. године у Јасенови на северу данашње Словачке, тада у саставу Аустроугарске монархије. У овом раду анализирају се идентитетске представе народа на Балкану које је Кукучин описао у својим путописима У Далмацији и на Црној Гори (V Dalmácii a na Čiernej Hore) и Ријека – Рохић – Загреб (Rijeka – Rohić – Záhreb), а који су у наставцима објављивани у часопису Slovenské pohľady у периоду од 1898. до 1902. године.
Од 1894. до 1906. године Мартин Кукучин је радио као лекар на Брачу и у том периоду је много путовао по Далмацији, Боки Которској и обалом Јадрана а своје утиске о природи, језику, култури и народима детаљно је представио у поменутим путописима. Након Првог светског рата и проглашења Чехословачке Кукучин се 1922. године на кратко вратио у Словачку, да би већ следеће године поново отпутовао на Јадран, где је провео наредних седам година, живећи наизменично у Задру, Сплиту, Цриквеници, Липику и Загребу. Умро је 1928. године у болници у Пакрацу од упале плућа.
Док је радио као лекар, годишње одморе је проводио на путу са својим познаницима, обилазећи градове Шибеник, Сплит, Дубровник, Котор, као и Цетиње, Ријеку Црнојевића, Подгорицу и Никшић у Црној Гори. Посебно су живописни његови описи јадранске природе, црногорских планина и Ловћена које је поредио са пределима у родној Словачкој, пре свега са регионом Ораве. Тако је, на пример, у асоцијативном низу повукао паралелу између древне Дукље у близини Подгорице и парнасовске природе словачке планине Хоч. Кроз призму имаголошке теорије у нарацији о Црној Гори долази до изражаја опис „другог“ и „туђег“, али се аутор позиционира у позитивном кључу према хришћанском народу и патријархалној култури коју описује, истичући у првом реду симпатије према Црногорцима и њиховим борбама против Османа.
Иако у жанру путописа доживљаји Мартина Кукучина су и у једном и у другом делу јасно профилисани аутобиографским приповедањем, при чему се управо кроз аутобиографску нарацију диференцира имаголошка перспектива између путописног/аутобиографског Ја и Другог. У описима детаља које аутор бира да представи открива се жанровско преливање путописа у аутобиографију, које је истовремено дозвољава наратору да мења позиције, те повремено стаје на страну и у одбрану Другог да би се већ у наредном пасусу вратио основној позицији посматрача-резонере који се оглашава аутобиографским Ја. То прелажење како жанровских, тако и наратолошких граница истовремено је у функцији културолошких нијансирања пејсажа, језика, обичаја и народа са којима је Мартин Кукучин на својим путовањима по Балкану дошао у Додир.