Политика утопије
Сажетак
Чини се да je утопија један од оних ретких феномена чији је концепт неразлучив од њихове реалности, чија се онтологија поклапа с њиховом представом. Да ли тај особени ентитет и даље има друштвену функцију? Како да формулишемо позицију утопије у односу на политичко? Хтео бих да изнесем мишљење да се утопија рађа у тренутку суспендовања политичког. Утопизам укључује извесну дистанцу од политичких институција, која охрабрује бескрајну игру маште поводом њихових могућих реконструкција и реструктурирања.
Референце
Adorno, Theodor. Minima Moralia. London, 1974.
Adorno, Theodor and Max Horkheimer. Dialectic of Enlightenment. Stanford, 2002.
Althusser, Louis. Machiavelli and Us. London, 1999.
Burke, Edmund. Reflections on the Revolution in France. London, 1790.
Callenbach, Ernest. Ecotopia. Berkeley, 1973.
Davis, J. C. Utopia and the Ideal Society. Cambridge, 1981.
Elliott, Robert C. The Shape of Utopia. Chicago, 1970.
Elliott, Robert C. The Power of Satire. Princeton 1960.
Greenblatt, Stephen. Renaissance Self-Fashioning. London, 1980.
LeGuin, Ursula K. The Left Hand of Darkness. New York, 1969.
Marcuse, Herbert. Eros and Civilization. Boston, 1974.
Marin, Louis. Utopiques. Paris, 1973.
More, Thomas. Complete Works. New Haven, 1965.
Moylan, Tom. Scraps of the Untainted Sky. Boulder, Co 2000.
Piercy, Marge. Woman on the Edge of Time. New York, 1976.
Robinson, Kim Stanley. The Pacific Edge. New York, 1990.
Wegner, Phillip. Imaginary Communities: Utopia, the Nation and the Spatial Histories of Modernity. California, 2002. Cross ref
Овај рад је под Creative Commons Aуторство-Nекомерцијално-Без прераде 4.0 Интернационална лиценца.
Аутори који објављују у часопису сагласни су са следећим условима:
- Аутори задржавају своја ауторска права и додељују часопису ексклузивно право првог објављивања научног рада који је истовремено лиценциран под Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International (CC BY-NC-ND 4.0), што омогућава другима да деле ту интелектуалну својину искључиво у научноистраживачке сврхе уз одговарајуће цитирање на аутора и часопис.
- Аутори имају права да деле своје радове у одговарајућим институционалним репозиторијумима, као и да их накнадно објављују прерађене и уз дораду, али уз обавезну потврду Књижевне историје и напомену о првом објављивању у овом часопису.
- Ауторима је дозвољено, чак се и подстичу да деле радове вирално (нпр. на друштвеним мрежама попут ResearchGate или Academia), што може довести до продуктивне размене научних информација, као и до веће видљивости и цититираности аутора и часописа. (Погледајте The Effect of Open Access).
