О појму ироније, са сталним освртом на Де Мана
Сажетак
У два наврата је Де Ман опсежно писао о проблему ироније, и то са врло различитих становишта. Док је у Реторици темпоралности (1969) иронија схваћена као моменат ауторефлексије, у Појму ироније (1977) се такво схватање напушта и закључује да иронију пре свега чине хаос, лудило и грешка. И у једном и у другом тексту, међутим, име Фридриха Шлегела игра пресудну улогу. Показаћемо какву функцију у схватању Шлегелове ироније има Де Маново особено (погрешно) читање Фихтеа. Размотрићемо шта чини суштину фрагментарног писања и како се иронија односи према алегорији. Најзад, позабавићемо се временском структуром ироније и алегорије и показати у ком смислу временитост ојачава њихову међусобну везу.
Референце
De Man, Pol. „Retorika temporalnosti“. Problemi moderne kritike. Beograd: Nolit, 1975, 236‒284.
De Man, Paul. “The Concept of Irony”. Aesthetic Ideology. Minneapolis – London: University of Minnesota Press, 1996, 163‒184.
Fichte, Johann Gottlieb. Grundlage der gesammten Wissenschaftslehre (1794). Band I. SW. Berlin: Walter de Gruyter & Co, 1971, 83‒328.
Gasché, Rodolph. „Ideality in Fragmentation“ (predgovor). Philosophical Fragments. Friedrich Schlegel. Minneapolis – London: University of Minnesota Press, 1991, VII‒XXXII.
Heidegger, Martin. Kant und das Problem der Metaphysik. GA 3. Frankfurt am Main: Vittorio Klostermann, 1991.
Helderlin, Fridrih. Nacrti iz poetike. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1990.
Lacoue-Labarthe Philippe et Jean-Luc Nancy. L’Absolu littéraire. Paris: Éditions du seuil, 1978.
Schlegel, Friedrich. Seine prosaischen Jugendschriften. Hrsg. J. Minor. 2. Bd. Wien: Verlag von Carl Konegen, 1882.
Schlegel, Friedrich. Philosophische Lehrjahre. Erster Teil. KFSA (18. Bd). Hrsg. Ernst Behler. München ‒ Paderborn ‒ Wien: Verlag Ferdinand Schöningh und Zürich: Thomas-Verlag: 1963
Сва права задржана (c) 2025 Lazar Bukva

Овај рад је под Creative Commons Aуторство-Nекомерцијално-Без прераде 4.0 Интернационална лиценца.
Аутори који објављују у часопису сагласни су са следећим условима:
- Аутори задржавају своја ауторска права и додељују часопису ексклузивно право првог објављивања научног рада који је истовремено лиценциран под Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International (CC BY-NC-ND 4.0), што омогућава другима да деле ту интелектуалну својину искључиво у научноистраживачке сврхе уз одговарајуће цитирање на аутора и часопис.
- Аутори имају права да деле своје радове у одговарајућим институционалним репозиторијумима, као и да их накнадно објављују прерађене и уз дораду, али уз обавезну потврду Књижевне историје и напомену о првом објављивању у овом часопису.
- Ауторима је дозвољено, чак се и подстичу да деле радове вирално (нпр. на друштвеним мрежама попут ResearchGate или Academia), што може довести до продуктивне размене научних информација, као и до веће видљивости и цититираности аутора и часописа. (Погледајте The Effect of Open Access).


