Слика Јапана у прози Ласла Краснахоркаија

Сажетак

Појавом књиге Az urgai fogoly (‘Заточеник из Урге’) 1992. године, у стваралаштву истакнутог савременог мађарског прозаисте Ласла Краснахоркаија (Krasznahorkai László, рођен 1954) почиње једна нова фаза, која би се могла окарактерисати и као далекоисточни заокрет. Од тада па све до данас, Далеки исток (Монголија, Кина, а нарочито Јапан) постаће веома важан извор инспирације овог писца, како на тематско-фабуларном, тако и на филозофском, светоназорном нивоу. И у жанровском погледу, барем кад је реч о овој, Далеким истоком инспирисаној линији његовог стваралаштва, примећује се код Краснахоркаија известан заокрет: уместо класичних фикцијских творевина, алегоријско-дистопијских романа с традиционално схваћеном наративном структуром, Краснахоркаи се све више окреће нефикционалнoм путопису, дневничким белешкама и лирско-медитативној прози. Овај рад се бави различито артикулисаном сликом Јапана у три Краснахоркаијеве књиге. Нарочити фокус стављен је на две његове књиге, на збирку лирско-медитативних записа под насловом Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó (’Са Севера планина, са Југа језеро, са Запада путеви, са Истока река’) чија се радња (ако се о радњи у случају ове књиге уопште и може говорити) у целости одиграва у Јапану, као и на шест приповедака из збирке Seiobo járt odalent (’Сејобо је била тамо доле’). У анализи се највише инсистира на доминантним осећањима и мотивима који прожимају Краснахоркаијеву слику Јапана и његово схватање јапанске уметности: на ауторовом суштинском антрополошком песимизму заснованој сети пролазности, као и на потрази за трансценденцијом кроз савесно и ритуално обављање занатског дела посла уметника.