У трагању за „савршеним“ приповедачем: Проклета авлија као Андрићев наратолошки бедекер
Сажетак
У раду се указује на могућност читања Андрићеве Проклете авлије из перспективе сагледавања њене подразумеване метанаративне поставке. Текст романа, паралелно с уважавањем тематских и семантичких равни које формира, интерпретира се и као својеврсни каталог различитих приповедачких модела који стоје у координатама унапред дефинисаних међусобних односа. Положај „Ћамилове приче“, средишњег наративног елемента романа, тумачи се не само као тематски и композиционо кључни сегмент целине већ пре свега као кулминација и тачка разрешења својеврсног читалачког трагања за једним специфичним приповедним поступком. Вешто вођено путовање до „срца“ приповести, током кога и сâм читалац спонтано постаје метанаративни јунак текста, остварено је кроз сложено вишегласје различитих (типова) казивања. У раду се сугерише да Проклету авлију треба промишљати не само као један од несумњиво најуспелијих Андрићевих текстова већ и као дело које се дословно може сматрати животним и тестаментарним. Дајући управо хомодијегетичком приповедању формацијски најистакнутије место у односу на све остале наративне облике, Андрић изражава дубоко разумевање овог приповедног поступка, наговештава неке неочекиване спознаје феномена приповедања уопште, али и антиципира промене у српској прози друге половине прошлог века.
Референце
Andrić, Ivo. Prokleta avlija. Beograd: Udruženi izdavači, 1981.
Bečejski, Mirjana. "Pripovedne instance, fokalizatori i narateri u Prokletoj avliji Ive Andrića". Baština, časopis Instituta za srpsku kulturu. Broj 36. (2014): 63-80.
Bitor, Mišel. "Upotreba ličnih zamenica u romanu". Prevela Mirjana Miočinović. Rađanje moderne književnosti: roman. Beograd: Nolit, 1975.
Đukić-Perišić, Žaneta. Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića. Novi Sad: Akademska knjiga, 2012.
Džadžić, Petar. "O prokletoj avliji Ive Andrića". Kritike i ogledi. Beograd: Srpska književna zadruga, 1973.
Edel, Leon. Psihološki roman1900-1950. Prevela Emilija Kuzmanović. Beograd: Kultura, 1962.
Genette, Gérard. Narrative Discourse Revisited. Ithaca, New York: Cornell University Press, 1988.
Genette, Gérard. Narrative Discourse: An Essay in Method. Ithaca, New York: Cornell University Press, 1983.
Ilić, Branko. "Roman Grozdane Olujić Preživeti do sutra u okruženju srpskog posleratnog modernizma". Uzdanica, časopis za jezik književnost i pedagoške nauke. Broj 1. (2019): 105-117.
Marčetić, Adrijana. Figure pripovedanja. Beograd: Narodna knjiga/Alfa, 2003.
Pantić, Mihajlo. Modernističko pripovedanje. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999.
Phelan James. Living to tell about it: a rhetoric and ethics of character narration. Ithaca and London: Cornell University Press, 2005.
Ruse, Žan. Narcis romanopisac: ogled o prvom licu u romanu. Prevela Jelena Novaković. Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995.
Štancl, Franc. Tipične forme romana. Prevela Drinka Gojković. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1987.
Tartalja, Ivo. "Andrićeva priča o pričanju". Pesma o pesmi: širom književnosti. Beograd: Srpska književna zadruga, 2013.
Tartalja, Ivo. Pripovedačeva estetika: Prilog poznavanju Andrićeve poetike. Beograd: Nolit, 1979.

Овај рад је под Creative Commons Aуторство-Nекомерцијално-Без прераде 4.0 Интернационална лиценца.
Аутори који објављују у часопису сагласни су са следећим условима:
- Аутори задржавају своја ауторска права и додељују часопису ексклузивно право првог објављивања научног рада који је истовремено лиценциран под Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International (CC BY-NC-ND 4.0), што омогућава другима да деле ту интелектуалну својину искључиво у научноистраживачке сврхе уз одговарајуће цитирање на аутора и часопис.
- Аутори имају права да деле своје радове у одговарајућим институционалним репозиторијумима, као и да их накнадно објављују прерађене и уз дораду, али уз обавезну потврду Књижевне историје и напомену о првом објављивању у овом часопису.
- Ауторима је дозвољено, чак се и подстичу да деле радове вирално (нпр. на друштвеним мрежама попут ResearchGate или Academia), што може довести до продуктивне размене научних информација, као и до веће видљивости и цититираности аутора и часописа. (Погледајте The Effect of Open Access).