Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Пустињаци и волшебници у историјским драмама С. Стефановића, Л. Лазаревића, Ј. Стерије Поповића и А. Николића

Ivana Ilić Kiš — 2026-06-15

Предмет овог рада јесу волшебници и пустињаци српских предромантичарских драма чије смо фигуре испитали на историјским драмама и мелодрамама, као и жалосним позорјима четворице драмских писаца: Стефана Стефановића, Лазара Лазаревића, Јована Стерије Поповића и Атанасија Николића. Успоставили смо временски оквир за дела која су настала током две деценије златног периода, од 1827. до 1847, до године Вукове победе. Утврдили смо да су се драме, претежно, прво сценски постављале, а касније су штампане, када се појављује и веће интересовање за овај жанр који постаје важан део наше драмске књижевности. То су ауторски драмски текстови, највише Стеријини и Николићеви, који су утицали на институционализацију српског позоришта и на формирање националног репертоара. У раду анализирамо просторе у којима, у драмама, обитавају пустињаци и волшебници, испитујемо њихове реквизите, сценску појаву и однос са другим ликовима, са циљем да сачинимо типологију и утврдимо њихову функцију, како бисмо допринели осветљавању аспекта архетипског и фантастичног у поетици драмске књижевности српског предромантизма. Пустињаке и волшебнике повезују два простора – урбанизовани и природни, као одраз ескапистичког амбијента, у којима се интерпретирају као маргинализовани типови. Њихова појава, коју је обликовала сопствена прошлост, мења околности садашњости трагичних јунака, да би се тенденциозно манифестовала обдареност волшебника и да би се потврдио смисао пустињаштва и контемплације.

Изгнанство у породични круг: Град и кућа Наталије Гинзбург и Мамац Давида Албахарија

Aleksandra Sekulić — 2026-06-15

Рад компаративно анализира роман Град и кућа (La città e la casa, 1984) Наталије Гинзбург и роман Мамац (1996) Давида Албахарија кроз опсесивну потребу за уписивањем у породични круг и кроз наративне стратегије посредством којих се субјект конституише у условима губитка, одсуства и фрагментације. Полазећи од теоријских увида Мишела Фукоа и Жака Дериде, рад настоји да покаже како се у оба текста породична историја и однос према родитељским фигурама обликују као кључни простор трагања за идентитетом. Епистоларна структура код Гинзбургове и наратив посредован магнетофонским снимком и сећањем код Албахарија, откривају нарацију као место у коме губитак и одсуство постају онтичка могућност саме приче. Породица се у тим романима не јавља као стабилан ослонац, већ као парадоксални простор припадности и изгнанства, унутар ког субјект настоји да, кроз чин писања, реконструише поре- кло, памћење и сопствени идентитет.

Geopoetics of Discourse: Spaces and Linguistic Hybridity in Desert and The Quarantine by Jean-Marie Gustave Le Clézio

Lorella Martinelli — 2026-06-15

Овај чланак анализира начин на који Пустиња (Désert, 1980) и Карантин (La Quarantaine, 1995) Ж.-М. Г. Ле Клезиоа обликују геопоетику засновану на кретању, алтераритету и мешовитости. Првобитни простори – сахарска пустиња и Индијски океан – функционишу као симболичке матрице које обликују субјективност ликова и одређују њихов однос према свету. Путовање постаје иницијацијска структура у којој лутање, прагови и прелази отварају пут унутрашњој трансформацији. Језик, схваћен као простор односа, отпора и хибридизације, има средишњу улогу: језичка полифонија, креолски, „мешани“ француски и разноврсне усмености субвертирају колонијалне хијерархије и отварају трећи простор гостопримства. Критика колонијализма развија се у детаљима свакодневице, у микро-моћима и дељеној рањивости. Најзад, писање Ле Клезиоа, обележено етиком пажње, спорости и крхкости, чини књижевност простором гостопримства у којем се сећање, пејзаж и субалтерни гласови изнова обликују.

Пратова Ирска: између другости и мита

Amela Lukač Zoranić — 2026-06-15

Рад анализира албум Келти, аутора Хуга Прата, кроз теоријски оквир оријентализма Едварда Саида, семиологију мита Ро- лана Барта и теорију стрипа Скота Маклауда, с особитим фокусом на двије епизоде, Концерт у О-молу за харфу и нитроглицерин и Сан зимског јутра. Полази се од претпоставке да Прат конструира Ирску и келтску Британију као унутрашњи европски Оријент – митологизи- рани простор другости кроз који модерна Европа артикулира властите политичке и културне анксиозности. У епизоди Концерт у О-молу за харфу и нитроглицерин ирска револуционарна политика одсликана је кроз митску симболику. Мојра О’Данан, познатија и као Банши, и ирска харфа дјелују као Бартови митски означитељи који натурализирају политичко насиље и херојску жртву. Разоткривање фабриковане издаје и произведеног мучеништва показује начин на који националистичка идеологија догађаје претвара у безвременске моралне наративе, што одговара Бартовој дефиницији мита као „деполитизираног говора“. Епизода Сан зимског јутра радикализира ову логику приказујући Први свјетски рат као митски сукоб између келтско-артуријанских и германских космологија. Спајањем подморница и магије Прат илустрира Саидов концепт „имагинарне географије“, у којем се културни простори производе кроз симболичке опозиције, прије неголи кроз емпиријску стварност. Примјеном Маклаудових појмова, попут затварања (closure) и пријелаза између кадрова, рад показује како сâм медиј стрипа омогућава метаморфозу хисторије у мит, производећи специфично визуелни облик оријенталистичког наратива унутар Европе.

Представе сопственог народа у двама делима Себастијана Васалија и Моме Капора: паралелна анализа

Mario Liguori — 2026-06-16

Рад се бави анализом аутослика, односно представама сопственог народа у делима Gli italiani sono gli altri: viaggio (in undici tappe) all’interno del carattere nazionale italiano италијанског писца Себастијана Васалија и Водич кроз српски менталитет српског писца Моме Капора. Аутори су одабрани као репрезенти своје културе и истог историјског периода, али пре свега због различите саморефлексивне позиције коју заузимају у односима према сопственом културном идентитету. Полазећи од имаголошког оквира рад настоји да критички сагледа начине на које оба аутора обликују слике колективног менталитета – италијанског и српског – те да испита њихову функцију унутар ширег културног и друштвеног контекста. Уместо фокусирања на слике о Другима, које се директно или индиректно појављују, ова анализа усмерена је на саморефлексивне приказе, што омогућава испитивање унутаркултурне перспективе и начина на које се национални идентитет конструктивно проблематизује „изнутра“. Аналитичко разматрање дискурса Васалија и Капора указује на специфичне обрасце културне аутоперцепције, али и на универзалне механизме критичког преиспитивања националних стереотипа. Рад тежи да допринесе тео- рији имаголошких истраживања кроз увођење концепта аутослике као релевантне категорије у проучавању културног идентитета.

Свет с Богом / Свет без Бога – Соларис Тарковског и Содерберга

Snežana Ј. Milojević — 2026-06-16

Прича о планети Соларис изворно припада жанру научне фантастике, у чијим оквирима је типичан картезијански приступ стварности и фасцинација научно-технолошким развојем. Упркос овој неупитној константи, у овом раду преиспитано је присуство хришћанских мотива у две најпознатије екранизације романа Соларис Станислава Лема, чији су аутори Андреј Тарковски и Стивен Содерберг. Уз јасну свест о томе да ова, сада већ класик-тема, нема религиозни карактер, истраживање поменутих текстова културе на овај начин има за циљ разоткривање имплицитних елемената логоцентричности, као и њихову потврду кроз наводе из Светог писма и записе светих отаца.

Увод

Bojana Aćamović — 2026-06-16

Научна фантастика и екокритика: поглед из наноперспективе

Zorica Đergović-Joksimović — 2026-06-15

У раду се указује на значајан допринос научне фантас
тике еколошким темама и истиче окаснело и нецеловито сагледавање
увида које овај жанр може да понуди екокритици. И док се екокритика
и даље предоминантно усредсређује на питања која су у научној фан
тастици одавно истражена, научна фантастика наставља да иде укорак
с временом, или да чак, као и много пута до сада, иде испред свог вре
мена. Један такав пример налазимо у научнофантастичном поджанру
названом нанопанк, где се, благовремено, најављују и предочавају
опасности злоупотребе нанотехнологије, о којој се у лаичким круго
вима потрошача веома мало зна. Циљ овог рада је да се у сферу екокри
тике уведе својеврсна наноперспектива. На примеру три значајна науч
нофантастична романа: Музика крви (1985) Грега Беара, Дијамантско
доба (1995) Нила Стивенсона и Плен (2002) Мајкла Крајтона указује се
на могућности примене методологија својствених посткласичној нара
тологији и еконаратологији, као и на нужност евентуалног проширења,
па и преиспитивања њихових основних постулата, како би се обезбе
дила одговарајућа наноперспектива.

Саживљавање са не-људским у савременој дигиталној књижевности

Tijana Parezanović — 2026-06-15

Животна средина и однос између људског и не-људског че
ста је тема у радовима који се последњих година налазе у конкуренцији
за Награду за писање у новим медијима. Међу њима можемо издвојити
лауреаткиње за 2016. годину, чувену канадско-британску уметницу Џеј
Ар Карпентер (која се у готово свим делима бави хидросфером), и, за
2022. годину, младу америчку уметницу Еверест Пипкин. Користећи
њихове победничке радове као илустрацију (Карпентер, Скупљање облака; Пипкин, Анонимна животиња) и ослањајући се на сродност из
међуматеријалне и афективне екокритике, размотрићемо следеће истраживачко питање: Како дигитална књижевност, кроз специфичне видове
наративне материјализације и имерзивност која јој је својствена, пружа
погодну платформу за разматрање и потенцијални развој наративне
емпатије? Књижевност рођена као дигитална поседује разноврснија на
ративна средства за „отелотворење“ тема којима се бави, а самим тим и
могућност да читаоце чвршће повеже са њима. У контексту поменутих
дела нагласак је на уосећавању или саживљавању читаоца са не-људским
ентитетима животне средине, превасходно животињама. Читалац се
смешта у позицију животиње, виртуелну интеракцију са животном средином, или виртуелну шетњу кроз пределе природе, помоћу литерарних
аспеката дигиталних наратива, као што су паратекст, онеобичавање, или
начин приповедања. Указујући на рањивост, несталност и (не)одрживост како животне средине и живих бића, тако и технологије, оба дела
учвршћују значај фиктивних наратива и за материјалне аспекте окру
жења и за афективни однос човека према њему.

Еколошка питања као метафора и стварност: феномен нестанка пчела у романима Маје Лунде и Теџуа Кола

Bojana Aćamović — 2026-06-15

У раду се анализира начин на који се однос човека према
не-људском окружењу и актуелни еколошки проблеми тематизују у
делима савремене реалистичне прозе. Корпус истраживања чине ро
мани Историја пчела (2015) норвешке ауторке Маје Лунде и Отворени
град (2011) нигеријско-америчког аутора Теџуа Кола, дела различита по
структури и тематском фокусу али са заједничким интересовањем за
питања животне средине. У оба романа се као тема појављују пчеле и
феномен пропадања пчелињих друштава (CCD-синдром), проблем који
је последњих деценија узнемирио јавност због могућих далекосежних
последица. Екокритичко читање понуђено у овом раду засновано је на
теорији ризома Ж. Делеза и Ф. Гатарија и Латуровој идеји о природо
култури, коју су даље развили теоретичари студија животиња попут
Доне Харавеј. Посебна пажња посвећена је тенденцији метафоризације
еколошких питања као и појава и ентитета из не-људског окружења,
како у књижевним делима тако и у тумачењима. Осврнућемо се и на
улогу критике и теорије у преношењу еколошких порука садржаних у
књижевном тексту.

Разматрање одлика немачке (пост)климатске фикције на примеру романа Мале Романа Ерлиха и Прокси Аики Мире

Branka Ognjanović — 2026-06-16

У раду се разматрају одлике климатске фикције у савременој немачкој књижевности из угла екокритике као теоријско-методолошког оквира. Под појмом климатска фикција (енгл. climate fiction / cli-fi) подразумева се књижевност о климатским променама у којој се тематизују последице еколошке кризе. Посматра се, превасходно у ужем смислу, као феномен позног 20. и 21. века; германиста Аксел Гудбоди издвојио је тридесетак романа на немачком језику, од којих је први објављен 1993. године. Постклиматска фикција је појам који није усвојен у академском контексту, али однедавно постоји у промотивним текстовима. Као примери у раду се анализирају романи Мале (Malé, 2020) Романа Ерлиха и Прокси (Proxi, 2024) Аики Мире. Роман Мале је до сада тумачен из интеркултурног и постколонијалног угла, будући да се радња одвија у главном граду Малдива (из наслова), у којем су из еколошких разлога туризам и живот постали немогући. Прокси је сврстан у hopepunk, где до изражаја долази оптимистичан став према опстанку у постапокалиптичном свету, а прати се путовање постхуманих ликова кроз опустошене и преображене пејзаже будућности. Циљ рада је да се кратким теоријско-историјским прегледом и екокритичком анализом одабраних примера пружи допринос разумевању специфичности књижевне обраде климатских тема на немачком говорном подручју.

Плава хуманистика и књижевност: разматрања на примерима из савремене српске поезије

Uroš Đurković — 2026-06-16

Синтагма зелене студије дуго је коришћена као синоним за екокритику као приступ проучавању књижевности. Свакодневно искуство, али и научна сазнања, упућују ипак на то да термин није сасвим aдекватан: Земља није претежно зелена, већ плава планета. Питање вода неретко је било запостављено у екокритичким промишљањима, те би плава хуманистика (blue humanities) била екохуманистичка перспектива која хидролошке теме истиче као интерпретативно важне, и то не само кроз фигуре преноса, него кроз материјалност и однос са вантекстуалним светом. Након општег увода у плаву хума- нистику, са посебним освртом на могуће повезаности са стручном и уметничком рецепцијом у оквирима српске књижевности, рад се заокружује екокритичком анализом песама савремених српских песника Петра Матовића („Међувршје“) и Ненада Јовановића („Чиста вода“).

„И ко зна где још“: Петер Фредерик Сум о Словенима

Persida Lazarević di Đakomo — 2026-06-16

У овом раду анализирају се списи о Словенима „оца данске историографије“ Петера Фредерика Сума (Peter Frederik Suhm, 1728–1798). Углавном познат по свом опсежном раду као аутор историјских дела, Сум је био у ствари полихистор a развио је и мање познату политичку доктрину, током 1760-их и 1770-их, са наглашенo радикалним просветитељским идејама. Ове идеје су се односиле на слободу говора и вероисповести, владавину права, уставну монархију, парламент, поделу власти. У свом приступу историји, пак, Сум је обухватао и укрштао различите области као економију, географију, митологију, књижевност, филологију и етимологију. То важи и кад је реч о његовом занимању за Словене, које је директно разматрао пре свега у спису Om Slaverne (1779), али и у радовима о другим народима, као на пример о Печенезима (1770), о Хазарима (1781) или пак у спису у коме описује Краљевство Галиције и Лудомерије (1783). Сум је био пријатељ данског функционера и лексиколога Кристијана Фридриха Темлера, који се интензивно бавио илирским језиком; њихово познанство одразило се на Сумов приступ прошлости, култури и језику Словена, те стога и Срба.

Две непознате песме Десанке Максимовић

Bojan Đorđević — 2026-06-16

У раду се доносе две досад непознате песме Десанке Максимовић посвећене књижевним сатрудницама и пријатељицама Иди Радвољиној и Исидори Секулић. Песме се чувају у песникињиној заоставштини похрањеној у задужбини која носи њено име. Уз текстове песама анализира се и контекст њихова настанка.

Од узорног приређивача Горског вијенца

Aleksandar Pejčić — 2026-06-16

„Прекрсти се и призови вука“ јер „Може се и немогуће“

Jelena Marićević Balać — 2026-06-16

Одраз у огледалу

Jelena S. Panić Maraš — 2026-06-16

Субјективно и интерсубјективно: концепти писања и промишљања поезије

Milica Sofinkić — 2026-06-16

Српска књижевност XIX и XX века сагледана очима Белог анђела

Isidora Ana Stambolić — 2026-06-16

Пођи са мном кроз пасторале, митове, ларпурлартизме...

Valentina Vuković — 2026-06-16

Вијек и по историје Саборне цркве Светог Николе у Новом Пазару

Marija Lakić — 2026-06-16

Нови фолклорни лексикон

Jelenka Pandurević — 2026-06-16

Са књижевноисторијске маргине ка реафирмацији: анализа раних романа Радомира Константиновића

Ivana Ralović — 2026-06-16

"Више-но-људско и више-не-људско"

Jovana Ivetić — 2026-06-16