Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Муслиманске теме у српској књижевности: увод у темат II

2024-10-24T22:16:15+00:00

Други део темата „Муслиманске теме у српској књижевности“ доноси четири рада посвећенa различитим стилским формацијама, епохама и жанровима, у којима аутори и ауторке примењују разноврсне теоријске и методолошке приступе. Рад „Епски Турци као митски туђини: етнички стереотипи и змијска фолклорно-књижевна метафорика“ Соње Петровић отвара други део темата. Петровић анализира разноврсну и обухватну грађу: фолклор, средњовековну византијску и српску књижевност, иконографију, историографију, те хришћанске и османске изворе, како би истражила митски архетип и стереотипне слике које су створене у историографији и књижевности од почетака османских освајања, а који су обликовали представу о Турцима у српској и јужнословенској епици. Рад показује да су у великом корпусу епске народне поезије Турци приказани као историјски и митски противници. Посебан предмет њене анализе је представа о Турцима као (крилатим) змијама, што их приближава сродним митским бићима какви су змајеви, але и здухаћи, и даље се надовезује на митске представе о крилатим чуваркама блага и посебно на суштински важан космолошки мит о убиству змије/змаја, које симболизује победу над космичким хаосом. На митске архетипове надовезале су се хришћанске представе о борби добра и зла.

Епски Турци као митски туђини: етнички стереотипи и змијска фолклорно–књижевна метафорика

2024-10-25T08:22:59+00:00

Представе о Турцима у српској и јужнословенској епици ослањају се на стереотипне слике које су се обликовале у историјским и културним додирима од почетка османског освајања балканских држава и налазиле израза како у фолклору, тако и у књижевности и историографији. У епској народној поезији Турци су приказани као историјски и митски противници, па су им се с једне стране придавале особине снажних и достојних ратника, а с друге стране демонски и анимални атрибути и одређене натприродне особине. Анимална метафорика је карактеристична и за фолклор и за књижевност, и исте стереотипне слике (змије, змајеви, аждаје, вукови, лавови, соколови и сл.) указују на међусобне утицаје који су се остваривали захваљујући заједничком фонду митолошких веровања и библијско-апокрифне традиције. Представе о Турцима као змијама, посебно крилатим, проширују семантичко поље на сродна митска бића какви су змајеви, але и здухаћи, као и на тајно магијско знање које поседују крилате чуварке блага, а на тај начин отвара се за епику важан круг мотива о убијању и гажењу змије/змаја и космичкој борби. Вишезначност симболике змије, као што су аспекти демонске снаге, мудрости, лукавости, силовитости, незајажљивости и сл., удружују се са знацима Другог који је у исто време митски туђин и блиски Други, с којим „наша“ страна дели заједнички животни и културни простор и историјско искуство. Овакве идеје утицале су на то да Турци у српском фолклору буду представљени као непомирљиви вишевековни непријатељи и неправедне судије у које не може бити поверења, али и као могући магијски помоћници.

Источњаштво Јована Илића и почеци модерне

2024-10-24T22:16:14+00:00

Јован Илић је објавио прегршт песама о љубавном дерту и севдаху у збирци Песме (1858). Али главни период његовог интересовања за исток био је у доба модернистичких почетака кад је написао највећи број песама с источњачком тематиком, објавио чланак „Севдалије босанске“ (1889) и збирку Дахире (1891). У првом периоду мотиви севдалинки обрађени су у традицији усменог песништва, у другом је дерт и севдах тематски проширен на исламски свет уопште, а тема обрађена артистичким изразом (неметрички стих, тежња ка еуфонији, романтичарска иронија, жанровска хибридност). С модернистичким тежњама сродан је у књижевној елокуцији, а различит у избору културолошке оријентације и схватању функције уметности у друштву.

Муслиманска жена у путопису „Седам мора и три океана“ Јелене Ј. Димитријевић

2024-10-24T22:16:14+00:00

Две су велике књижевне и животне преокупације Јелене Ј. Димитријевић: Исток и Жена. Оно што је типично за прву српску светску путницу, још од боравка у тек ослобођеном Нишу, путовања у Солун и Америку, преко посета Египту, Палестини и Сирији, па све до Индије, Кине и Јапана, јесте занимање за жене, за њихов начин живота, обичаје и друштвени положај. Јелена Ј. Димитријевић у свом књижевном делу највећу склоност гаји према муслиманској жени, која је у жижи њеног интересовања како у поезији (збирке К Сунцу за Сунце, У сутон), тако још више у прози: Туркиње из нишких харема (Писма из Ниша), Туркиње, „младе“ и „старе“, из Солуна (Писма из Солуна и Нове), затим Египћанке и Сиријке (Седам мора и три океана, прва књига) – од умне и узвишене принцезе Худе Шарави-Паше, нестварне Зинаиде и Али-пашине жене из палате Харун ал Рашид, до убоге каирске цвећарке, младе лепотице из дамаске махале и две заносне Арабљанке из воза за Порт-Саид. Најзад, Индијке – муслиманке које се толико разликују и од хиндускиња браманске вере, иако су и једне и друге аријевке, и од семићанки из Египта – како пише Јелена Димитријевић (Седам мора и три океана, друга књига).
Јелена Ј. Димитријевић сагледава и описује муслиманске жене с различитих крајева света, различитог друштвеног статуса, образовања и обичаја. У првом делу рад даје детаљан преглед ранијих текстова који обрађују ту тему да би се указало на интернационални и интеркултурни значај путописа Седам мора и три океана као и на развојни пут у комплексном односу Јелене Димитријевић према муслиманкама. Такође, показује се да оријентофилија, чија је главна јунакиња увек муслиманска жена, има развојну линију у вишедеценијском стварању ове ауторке, а најјачи израз управо у путописима. С тим у вези, у анализи ће бити коришћени различити савремени теоријски концепти и истицани имаголошки и компаративни елементи путописног текста. Најзад, рад показује јединствени поглед на свет Јелене Ј. Димитријевић у ком су њен номадски полиглотизам, феминизам, патриотизам и критички космополитизам израз уважавања разлика.

Деосманизација и посвојење: критичко преиспитивање османског наслеђа у српској култури и књижевности

2024-10-24T22:16:13+00:00

Ослањајући се на постколонијалну теорију, критичку историографију и културну теорију, рад преиспитује однос према османском наслеђу и муслиманским темама у српској култури и књижевности. У раду се тврди да се овај однос гради применом две дискурзивне макростратегије: деосманизације и посвојења, које су особене и за друге балканске културе и државе с историјским искуством живота под Османлијама. С једне стране, деосманизација, како се тврди у раду, настаје под утицајем моћног дискурса западног оријентализма, те модерног национализма и колективне историјске трауме. С друге стране, посвојење османског наслеђа је, због претходно поменутих чинилаца, скривено и, неретко, представљено као аутентично обележје националних култура. И једна и друга макростратегија захватају све сфере живота, од језика преко кухиње до уметности. У првом делу рада се излажу основне поставке оријентализма, балканизма и угнежденог оријентализма. Затим се разматрају деосманизација и посвојење османског наслеђа у балканском контексту и у српској друштвеној и културној средини. У другом делу рада, критичко преиспитивање османског наслеђа дели се на две целине: 1) књижевност која је настајала на тлу Србије под Османским царством и 2) српску књижевност која настаје под утицајем оријенталних књижевности и/или обрађује муслиманске теме. У другој групи, критички преиспитујемо однос према османском наслеђу и муслиманским темама у неким аспектима у усменој епици и лирици, те у појединим репрезентативним делима из периода романтизма и модернизма.

Случај и траума: о прози Веселина Марковића

2024-10-24T22:16:13+00:00

У раду се анализира прозни опус Веселина Марковића у свјетлу његових опсесивних тема случаја и трауме, који су најчешћи покретачи приче. Тумачење књижевног рада аутора научних студија о Марселу Прусту и Владимиру Набокову започето је на темељу његових претпоставки о прози двојице великих писаца. Поред збирки приповиједака: Шта пропусте они који умру у сну (1993), Преимућства круга (2001) и Прошлост никад не прође (2017), главни интерпретативни фокус је на романима Израњање (2001) и Ми, различити (2010). У свом другом роману писац је домашио највиши израз својих стваралачких настојања, у којима се питање случаја разматра као феномен различит у природном, односно друштвеном контексту. Пажња је посвећена и Марковићевом путопису Светлост на води (2015), којим је писац дао значајан допринос и у овом домену прозе на српском језику.

Рат, траума и хибридни идентитети у романима Владимира Табашевића, Лане Басташић и Дарка Цвијетића

2024-10-28T09:50:20+00:00

У раду се разматра и анализира књижевно моделовање рата, односно ратног искуства и трауме на примерима романа Тихо тече Мисисипи Владимира Табашевића (2015), Ухвати зеца Лане Басташић (2018) и Што на поду спаваш Дарка Цвијетића (2020). У сва три романа различите приповедне перспективе (дечја, напоредна перспектива прошлост-садашњост, и мултифокализација) утичу на доживљај и литерарне представе грађанског рата у Југославији, као и на психолошке последице тог искуства у виду различитих траума. Питање хибридног идентитета двоструко је мотивисано: како језичком, националном, етичком и емотивном располућеношћу јунака ових романа, тако и пореклом самих аутора и ауторке о којима је реч. Након уводног поглавља и методолошке поставке рада, као и теоријске експликације појмова трауме, идентитета, сећања и постмеморије, анализирамо ове аспекте на примерима из романа.

Филм и књижевност 2.0. Разговор са Слободаном Шијаном (разговарао Бојан Јовић)

2024-10-24T22:16:14+00:00

„Полифилова љубавна борба у сну“ (Hypnerotomachia Poliphili) кроз призму Фичина и Лакана

2024-10-24T22:16:12+00:00

Овај рад проблематизује тему, структуру и појединачне мотиве „Полифилове љубавне борбе у сну“ (Hypnerotomachia Poliphili), ренесансног књижевног дела објављеног 1499. године у Венецији, кроз призму две различите теорије којима је предмет интересовања људска психа – апаратима теолошке филозофије Марсилија Фичина (Marsilio Ficino) која је хронолошки блиска овом тексту, као и теоријске психоанализе Жака Лакана (Jacques Lacan), коју од овог текста дели више од четири и по века. Циљ рада је двојак: да се пружи увид у тему самог текста, као и текстуалнa анализa дела кроз призму теорија Фичина и Лакана. Хипотеза овог рада јесте да је „Полифилова љубавна борба у сну“ књижевно путовање кроз „огледалну фазу“, коју суштински карактерише тежња да помири паганско и хришћанско, класично и средњовековно.

On Some English Modernist Travel Writing Models

2024-10-25T08:30:56+00:00

The increasing interest in the study of the travel writing genre has drawn more attention to the travel books written by renowned English novelists. In accordance with the polyvalent genre to which they belong, the importance of these works can be treated from different aspects. They possess their own literary value, make an indispensable aid to scholars from various fields and serve as significant signposts on the maps of their authors’ lives.
This paper focuses on the travel books written by D. H. Lawrence, Graham Greene and Lawrence Durrell. The initial hypothesis is that there is no unique English modernist travel writing model, and that each travelling novelist developed his own pattern of travel writing with numerous distinctive features weaved in its structure.
The period after the First World War incited a specific response by young English writers. Their travel books thus undoubtedly share certain common features. However, the features pertinent to Lawrence’s, Greene’s and Durrell’s travel books lead to the conclusion summarised as “one novelist – one travel writing model”, which may inspire further research enriched by other modernist writers’ travel books.

Авангардни часопис „Дан“: уредниковање Ксеније Атанасијевић и случај Анђелије Лазаревић

2024-10-24T22:16:12+00:00

У раду се представља часопис Дан (1919–1920), основан у Београду непосредно након Првог светског рата. Часопис је у досадашњим истраживањима препознат као први авангардни периодик у српској књижевности. У раду се показује како је његов значај још очигледнији кад се смести на дијахронијску скалу часописа који му претходе и којима је окружен као што су Књижевни Југ, Мисао и авангардна периодика 20-их и 30-их година. Додатни значај часописа је препознат у његовој отворености према женском ауторству, тзв. феминофилности. У првом делу студије фокус је на авангардном аспекту часописа из перспектива историје периодике. У другом делу фокус је на његовој феминофилности. У овом контексту препознате су две значајне тачке које су предмет анализе: 1) уреднички рад Ксеније Атанасијевић и 2) прилози Анђелије Лазаревић.

Афоризам и/или (ауто)поетичке нелагодности фрагментарног писма

2024-10-24T22:16:12+00:00

У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/граничења с дискурсом фрагментарног писма. Идући за иманентном драматичношћу односа истине и афористичког дискурса, у генетичком луку од пројекта јенских романтичара до Мориса Бланшоа, афоризам губи терминолошко преимућство унутар дискурса кратких форми, а појмовну превагу односи његов конкурентни појам фрагмент. Узевши у обзир двадесетовековна филозофска и књижевнотеоријска разматрања фрагментарних пракси писања и афористичког исказа (Ж. Дерида, М. Бланшо, Ж. Бодријар, Ф. Сузини-Анастопулос, Ф. Море, Б. Грант), други део рада посвећен је аутопоетичким ставовима И. Андрића у Знаковима поред пута. На темељу андрићевске мисли о афоризму као заслепљујућем бљеску отворено је питање реторско-онтолошке хегемоничности његовог дискурса у односу према истини и захтеву фрагментарног писања као захтеву модернистичке књижевности.

Митолошка рвања са елементима: библијски интертекст у роману „Дан шести“ Растка Петровића

2024-10-24T22:16:11+00:00

На трагу Женетовог схватања по ком епиграф представља паратекст „граничне позиције“ који ствара одређену врсту очекивања код читаоца (Genette 1997: 149), у раду тумачимо поетичке импликације библијског епиграфа и наслова, као и других библијских мотива у роману Дан шести (обј. 1961) Растка Петровића. Главни циљ истраживања јесте да укаже на функцију Библије као интертекста у најамбициознијем Петровићевом роману, а основна претпоставка је да библијски мотиви, који се јављају у различитим формама (цитата, парафразе, алузије и др.), представљају библијски наратив као један од слојева свести јунака. Посебна пажња се посвећује библијским лајтмотивима, али се указује и на „епизодне“ библијске мотиве у делу.

Функција снова у „Златном руну“ Борислава Пекића

2024-10-24T22:16:11+00:00

Ослањајући се на аналитичко-интерпретативни приступ, рад расветљава семантику богатог ониричког материјала у Пекићевом Златном руну, особито многострукост функција које он у делу остварује. Поред присуства разних појавних облика феномена ониричког (снови, будна снивања, луцидни снови, екстатична и/или халуцинативна сновиђења, предсмртне утваре), рад указује и на улоге што их ониричка искуства Његована и њиховог митског претка Ноемиса у Златном руну постижу (профетска, архетипска, хередитарна, карактеролошка, психолошка, компензаторна, антрополошка, религијска (мистеријска), онтолошка и гносеолошка улога, као и функција дезаутоматизације). Пажња посвећена овако обликованој имплицитној поетици снова усмерена је подједнако на тумачење експлицитних рефлексија у седмокњижју о природи и улози ониричког искуства. Овим се рефлексијама – уз још неке аспекте Златног руна попут архетипски мотивисаног лиминалног статуса јунака, концепције времена, третмана историјске грађе и поетике поднаслова – сведочи програмско начело дела оличено у тежњи ка заснивању повлашћено фантазмагоричног, утварног, онирички зачараног текстуалног света.

Нови обзори њемачке медијевистике

2024-10-24T22:16:11+00:00

Дисхармонија у прози Јакова Игњатовића

2024-10-24T22:16:11+00:00

Савремени пјеснички плурализми и њихова виталност

2024-10-24T22:16:10+00:00

(Не)могућности дијалошке критике у српској књижевности

2024-10-24T22:16:10+00:00

Интермедијална црна проза. O приповедању Живојина Павловића

2024-10-24T22:16:10+00:00

Савремена српска фолклористика у Ужицу

2024-10-24T22:16:09+00:00